Naštimaću ovu nesretnu kontru, stručnjaci je otmeno nazivaju viola, mi cigani međusobno koristimo naziv: kontra. Volim naštimati na normal a, jer imam apsulutni sluh, zato me zovu „Bibaš-sluhist“. Harmonikaš u bandi stalno me zadirkuje što sam učeni svirač, naime poznajem note! On je ograničen, kao svi muzičari sa dirkama, ne može podneti da sam pohađao muzičku školu, uvek želi biti u prvom planu. Jedan veliki francuski kompozitor u svojoj kompoziciji „Karneval životinja“ klaviriste je uvrstio među majmune, a harmonika isto služi sa klavirskim dirkama…

Ali, Dame i Gospodo, ne želim Vam dosađivati našim muzičkim problemima…

Da budem iskren, odavno sam planirao napustiti zanimanje naših predaka.

Želeo sam biti glumac. Srednju školu, odnosno muzičku školu nisam mogao završiti, morao sam odslužiti vojsku… Posle armije u našem gradu organizovali su seminar za glumce-amatere, što sam i ja završio. Od polaznika neki su postali čuveni glumci. A ja? Ustvari sam samouk. Ispred ogledala vežbam glasno artikulirajući tekst sa odgovarajućim pokretima, odnosno glumom, odlično mi ide napamet, na primer: Milovan Miković: U po-ne-del-jak sam na-pu-ni-o tri-de-set i de-vet go-di-na a-li o-vo-ga po-sta-nem sves-tan tek jut-ros itd.

Uzor mi je bio Ljuba Tadić, koji je vrlo razgovetno govori. Zapravo moj problem je bio sasvim nešto drugo. Znam tekst napamet i ipak ne znam… Ispred publike se dvoumim, šta dolazi, kako ide dalje. Nisam siguran u sebe.

Kod kuće sam ispred ogledala vežbao recitaciju, bez teškoće sam odlično umeo, ispred publike katastrofa! Savetovali su mi da odem kod psihologa.Psiholog-doktorka je bila žena poznatog lekara u gradu, koji je lančano pravio pobačaje i nazivali si ga „Kralj abortusa“.

Njihova ćerka je bila razmažena u tri čina! Godišnje je menjala fakultete, ništa nije završila. Dok je bila srednjoškolka skoro iz svakog predmeta imala je kućnog učitelja.

Stanovali su u raskošnoj vili u Kertvarošu. Zgrada je bila usred bašte. Neću da okolišam, skoro svako veče popeo sam se tajno u njenu sobu kroz balkon. Vodili smo ljubav vrlo oprezno iako njenog muža ona odavno nije privlačila. Nama je situacija odgovarala…

U predgrađu, na ciganskom šoru stanovala je moja ljubav iz detinjstva, kasnija veza… Elizabeta je bila čuvena lepotica, učila je za bolničarku. Posle završene škole dobila je službu na psihijatriji, bolje rečeno u ludnici.

Kao kod nas cigana i ona je bila vaspitana u strogom patrijahalnom duhu, to jest pre braka ništa! Džabe sam pokušavao…

• Uzmi me službeno – rekla je.
• Neka te uzme Bog, i on je momak – rekao sam u šali.

No da nastavim svoju priču… Nikad neću zaboraviti, pre jednog državnog praznika ušlo je jedno veselo društvo u restoran gde sam svirao, među njima i ćerka moje doktorke, koja je odmah bila zapažena tako napadno je bila obučena,slovila je da je legla već sa poznatim osobama bez skrupula, često sa više njih odjedanput, čak i sa devojkama!

Dok smo držali pauzu da bi banda večerala, prišao je konobar i predao je jednu cedulju: Molim izađite neprimetno u predvorje, moram sa Vama govoriti – Monika..

Krišom sam pogledao kod stola gde su sedeli, nje več nje bilo.

Izašao sam.

Nije potrebno da se upoznamo – rekla je.

– Nisam imao sreću…

Prekinula me, i tu sada nije zgodno da razgovaramo, ja svakako želim sa Vama detaljno,podrobno raspravljati o nečemu… Sutra u šest u poslastičarnici Mignon se nađemo – rekla, i bez reči ostavila me.

Kao neki mesečar sam se vratio. Dalje svirajući samo na nju sam mislio.

Idući dan, ponedeljkom imali smo slobodan dan, misleći na nju nikako da prođe vreme. Okupao sam se, friško obrijano u svečanom odelu pre šest sati stigao sam u Mignon i seo sam za jedan mali stol u čošak. Čekao sam…

Oko osam sati rešio sam da odem, kada je stigla. Nikakvo izvinjenje za kašnjenje ili slično. Pomagao sam da skine kaput, od njenog parfema sam jedva ostao na nogama od uzbuđenja. Kad smo seli mucajući sam rekao da sam glumac – ciljajući na to da nisam običan kafanski svirač.

Nisam pitala, rekla je. Da pređemo na stvar: ti si ljubavnik moje majke, više puta sam zapazila kako se šunjaš noću kroz balkon kod nje. Iskorišćavaš njeno stanje…verovatno i materijalno!

• Od kad su psiholozi ranjivi? A to da sam žigolo ne dozvoljavam nikome da kaže! Bio sam pacijent tvoje mame, i tokom lečenja zbližili smo se. Ona mi je poverila da pati od androfobije. Samo da znaš pokušavao sam ju pomoći , nažalost ona nije uspela meni.
• Pa šta ti je?

Ispričao sam, da sam glumac, odnosno glumim itd.

– Ja ću te izlečiti, znam šta te tišti, previše ozbiljno shvataš sve u životu, naročito tvoj izabrani poziv, plašiš se od budućnosti, želiš uspeti, želiš biti poznat. Za sada samo toliko. Molim te plati pa ne pitaj ništa, odvešću te na jedno mesto gde me čekaju.

U stanu mladog lekara na četvrtom spratu je bila žurka. Dimna zavesa, preglasna muzika, parovi u sumnjivim položajima, jednom rečju vladao je „štimung“. Površno su me pogledali, misleći gde je pokupila Monika tog loše obučenog sumnjivog tipa? Na početku je Monika formalno ulila u mene dva deci konjaka. Nisam naviknut na alkohol. Našli smo se u jednoj sobi sami da „razgovaramo“… Ujutro me Monika hvalila da do sada ni sa kim nije doživela takav seksualni vrhunac kao sa mnom!

Setio sam se moga pokojnog prijatelja Tibike, koji mi je pričao da uvek je bio „drugi“ navodno! Samo je jedna stara kurva mu je rekla:

Tibi ti si bio do sada najbolji.

Odjedanput mi je sinulo, da me njena majka lagala da pati od androfobije, jednostavno nije bila naročita, njen muž ju je već izgustirao, nije trebala nikome – samo meni.

Nažalost meni uistinu Monika je bila najbolja, van pameti najbolja! Ona je bila oblačena po najnovijoj modi, našminkana, parfimirana itd. u mojim očima je bila najbolja ženska svih vremena! Više nisam mogao zamisliti uopšte kako sam mogao do sada živeti bez nje? To nije bio život, samo vegetacija! Ona je moje ushićenje prema njoj dobro iskoristila. Stalno me je omalovažavala, istaknući svoju nadmoć, često je podrugljivo rekla da sam običan ciganin… N aša veza je privukla pažnju. Imao sam više sestara i braća, živeli smo složno i skromno sa mamom koja je bila udovica. Njenog muža i najstarijeg sina oslobodioci su ubili jer su za vreme okupacije svirali gospodi. No, moja porodica nije prihvatila moju vezu sa Monikom. Jadna Elizabeta se razbolela. Ona se nadala da ćemo se pre ili kasnije uzeti. Desilo se s njom nešto strašno. Na psihijatriji gde je radila šef je dao njoj neku injekciju i posle silovao jadnu dosada nedirnutu devojku. Nije mogla ništa da učini. Kod kuće je tajila događaj, a u bolnici nije raspolagala sa dokazima, mogli su joj reći da je silovanje izvršio jedan od bolesnika. Nažalost čin je ostavio posledice…

Početkom šestdesetih godina strogo su kažnjavali abortus, zato je otac Monike tako silno zarađivao!

Elizabeta kao strogo u patrijalhalnom duhu vaspitana ciganka je osećala u sebi grižu savesti. Nije smela nikome priznati šta se dogodilo. Na kraju u krajnjoj nuždi obratila se meni… Uspeo sam preko veze doći do Kralja abortusa, do oca Monike. Primio je nas kao da smo bračni par, na sreću mene ranije nije sreo niti čuo o meni. Posle intervencije Elizabeta je još mesecima krvarila…

A ja sam sve više i više bio zaljubljen u Moniku, može se reći do krajnjih granica. Otišao sam kod njenog oca. Malo se iznenadio kad me je ugledao. Rekao sam mu da već dugo vremena hodamo sa Monikom, zaljubljeni smo i ja bi želeo da zaprosim. Podrugljivo me promatrao i rekao da su neku bolju partiju zamislili za njihovu ćerku, eventualno nekog lekara…

Nekoug specijalistu za aburtus – odvratio sam. Na to je malo popustio, počeo sladunjavim, mirnim glasom da me ubedi: prerano je sve, ona još studira, sačekajmo pa nakon nekoliko godina ako smo još odlučni videt-

ćemo…

Razočaran sam ga napustio. Monika kad je saznala moju samovoljnu akciju bila ja van sebe: Uopšte, šta sam ja zamišljao o nama? Njoj ni na kraj pameti da se udaje, želi živeti!

Mene je zaljubljenolst zaslepela. I dalje sam patio u nesretnoj vezi. Bio sam naivan! Saznao sam da se Monika viđa sa poznatim lepotanom grada i da u zadnje vreme već javno zagrljeni hodaju…

Stajao sam na železničkom mostu. Ugrebao sam svoje ime u ogradu mosta i posle imena stavio sam jedan krst. Gledao sam ispod mosta prljavu reku. Počeo sam ukočeno gledati… Kada nešto dodirnuu moju nogu, jedan crni usamljeni pas me pogledao sjajnim poverljivim očima željan ljubavi. Prepoznao sam sebe u njemu i nazvao sam ga Cigo. Ime odgovaralo je nama obojici. Otišli smo kući.

Jednog sumornog, kišnog dana bez cilja sam lutao gradom. Ušao sam u jedan kafić. Tamo su sedeli Monika i njen lepotan. Prišao sam stolu i počeo sam ih vređati, Moniku sam nazvao kurvom. Prisutni su me izbacili na ulicu, pao sam na blatnjavi trotoar, ubrzo je stigla milicija i odveli su me… Dobio sam šest meseci zatvora..

Bolje da ne pričam kakva je situacija bila šestdesetih godina po zatvorima. Nisam uspeo da se uklopim među kriminalce pa su me maltretirali na svaki mogući način. Najmanja uvreda je bila da sam prljavi ciganin. Morao sam vršiti najprljaviju rabotu samo da me ostave na miru. Moji nokti su popucali,dlan nisam mogao prepoznati, možete zamisliti da je to bila ruka jednog muzičara!

Elizabeta me je redovno posećivala. Uvek je donela puno duvana. Ja nisam pušio pa sam dao kriminalcima da me poštede, nažalost sa manje uspeha.

Posle izdržane kazne lutao sam gradom bez posla. Elizabetu je njena sestrična pozvala u Frankfurt gde su tražili pevaljku Ona je imala prekrasan glas a i sama je bila lepotica pa je mogla tražiti naročite uslove.Njen uslov za angažman je bio da i mene angažuju! Pristali su.

Imamo dva sina, nismo ih vaspitali za muzičare, jer u kafanama danas sve je manje žive muzike, ciganska muzika nije u modi kod nas,celebrite pak vladaju izvodeći neukusne muzičke tvorevine. Današnja gospoda se ne znaju lepo ponašati nego banče, lumpuju.

Stariji sin nam, je trgovac, a mlađi je veterinar u Nemačkoj i ne želi da se vrati jer nema na šta. Mi sa „mamom“ u velikoj slozi i ljubavi živimo skromno. Elizabeta je sjajna domaćica ima samo jedu manu: kao prava ciganka i ona odlično kuva…

Prošli put na ulici prošla je pored mene jedna propala,prljava žena kao da je izašla iz kontejnera. Instinktivno sam se okrenuo, bila je Monika.

Pa tako…Za danas uveče sam pozvan da sviram na nekoj proslavi, zaradiću nešto malo. Moram naštimati moju kontru na normal A. To je već profesionalna deformacija po psiholozima…

Matija Molcer
( 2015.I.17-18.)